Митровица те не зове пристојно. Зове те дрско… МИТРОВИЦА ЈЕ СВЕТ… Ако имаш храбрости, уђи!

„Акваријус“

Уметност никад није тиха. Вриштали су дуго. Чак и сада, десет дана по завршетку IV Митровачке уметничке резиденције, све вришти; овај Нерв од града је и даље узнемирен искреношћу уметности.

Наше огледало. Оно што су створили смо ми. Оно што је било изложено на платну, у речима, на целулоиду – све смо то ми. Јер су они зато дошли – да нас виде, опипају, саслушају… Да нам испричају своје приче на својим језицима које… разумемо ли?

На резиденцији се вриштало. Доста се вриштало. Крик долази из бола. Врисак из беса. Као борбени поклич. Вриштао је умор. Вриштала је љутња. Вриштало је све – доста беше.

Вриштала је радост што смо се сви упознали. Вриштали су Франческини преци из Гвадалахаре. Вриштале су уз цијук Покретне траке и оне које је Ирена разапела док се данима свађала са ветром. Вриштала је рупа на Душановој „свесци за математику“. Вриштао је кристал у дну Емилијине и Драгутинове инсталације који на својим леђима трпи вишеслојност приче о једном испреламаном граду и свим биткама које се око њега воде. Тај Кристал је у вриштању пратио Куштримов фото-хор. Вриштала је Федерикова и Филипова река у којој лежи мртва Снежана, а морални патуљци су се разбежали ко зна где. Вриштало се на Елдином Новоговору чији је буквар немушто као висећи мост откачен са једне стране, претио да се обруши на нас као знатижеља на лингвисте и дешифранате Војничевог рукописа. Вриштао је неукус са Амилиних замагљених, ужеглих синтетичких крпа из „Бошње“ које су ионако јефтине на додатном попусту, па опет и тако багателне, политички прогресивније и ефикасније од целог Брисела. Жанин врисак био је заглушен лепетом колибрија запетљаног у Љиљину пређу вриштеће розе боје. Када би тај колибри дошао до Ибрахимовог, Мариовог или Дариовог носа и крилима кренуо да их голица, шта би било јаче – професионална укоченост људи – статуа или људски одговор на надражај?

Уметничка дела настала на резиденцији (текст, фото, видео) >>

Даша (белоруска плесачица, иначе добитница Гран приа на овогодишњој Резиденцији) вриштала је стварно. Све је побрала у само пар дана – страх, све изненадне ударце у плексусе које су становници овог Града – нерва претрпели, сва прегласна марширања – мимоход оних у доласку и одласку, сва тахикардична срца нас који смо те вечери стајали задивљено пред нечим што није дневнополитичка шатра нити увредљиво глупа сточарска кампања. Плесала је у ритму наших адреналинских задиханости, по диктату наших раширених зеница као код звери којима је јасно да је крај близу. Врисак је звучао као режање животиње пред одлучујући скок на предатора. “Или ти или ја” скок. Скок рањеног и престрављеног Димитријевог расељеног Ибарског пса. Пси не разликују боје. Они не би разумели Константинов Прелом. На делу је Дехуманизација, добацује Анастасија. Јесте. Најсигурнији начин да од човека направиш звер је да му одузмеш достојанство. Слободну вољу. Слободу… заправо. Воље без слободе свакако нема.

Кореографија до краја прераста у кореодраму. Плесачица зачуђена нашом ћуди која се веома лако замера свему светом, свађа, хули и псује, у финалу изговара једну једину реченицу: „Ј…м ти сунце“.

„Према констелацији звезда у тренутку твог рођења, твоја срећна Аркана је Ђаво, а не кореспондираш најбоље са картом Сунца“, рекла ми је Луција, отварајући тарот…

Резиденција је најважнији и највећи догађај у митровачкој 2026. години.

ПКЦ „Акваријус“ је најважнија институција.

Два човека уз помоћ малобројних помоћника ради посао за колектив од двадесет људи. Без обећане сигурности. Без обавезе. Са публиком која… Њихова слобода је њихова плата. Преговарачи са смислом кога убеђују да остане. Да савије гнездо ту у Браће Чолаковић и Страхињића бана (ако се те улице још тако зову и ако је смислу уопште битно како се зову).

Два човека су смислила како да Берлин, као симбол престонице савременог европског стваралаштва, испројектују у Митровици (онај Берлин чији универзитетски професори својим студентима уметности дају наклон кад бивају одабрани да учествују не некој европској резиденцији, за разлику од Александриних професора који јој то замерају, па она фрустрирано своју капију ка Слободи префарбава у црно и открива да је њена реалност Револуција (одређена једном Резолуцијом). (Та резолуција је предвидела оснивање мисије УНМИК. Та мисија је омогућила одржавања Резиденције на којој се родила идеја о Александриној Револуцији)). (Јер и Берлин је рушио зидове. Јер нема слободе у коју се може ушетати; свака се осваја уз жртву).

Прошле године натписи у медијима који су извештавали са треће Резиденције, врвили су од Париза. Ове године све време се говорило о Берлину, а суштину су погодили београдски „Драмси“.

„Какав Берлин?! Идемо у Косовску Митровицу!“

Смисао им је пружио руку.

„Имамо договор.“

За то време, у дну дворишта у Браће Чолаковић, Луција окреће последњу карту у низу, кларификујући моју будућност.

„Карта света! Добра је то карта. Видиш венац и унутар њега је човек. Тај човек је у центру света, препознат је“

Да. Митровица је свет… Тако смо и започели ову причу.